Блатњаво куче.

Где сам кренуо у ово доба ноћи? Чиме су моје мисли вођене? Зашто је увек лепота блиска онима који је не познају? И љубав... Увек је тужна...Кроз бледе снове малог дечака, који је гледа. И све се врти у круг. Она плаче. Плаче за неким кога воли. За неким кога воли, али тај није више са њом. Листови његовог дрвета се надвијају нaд њено глатко лице. Покушавају да обришу њене сузе... Ноћ је почела, и дуго ће да траје... Мораћемо да завршимо ове наше снове, јер тако си добра. Добра и мила. Зато не желим да осећаш сав овај бол.
Ласте су се тихо сместиле на позоришне завесе, и њихова нежна тела су терала зиму. Напољу је вејао снег. Сваке године у исто време. На исти дан. Углачане плочице, и блато на чистим чизмама. Оне су се претвориле у љупко куче, које ме лиже. Ја га волим. Одлази...
Где сам кренуо у ово доба ноћи? Да ли сањам?
Ограда. Цртеж који се цепа. Њих двоје се држе за руке. И даље је тражи.
Нека буде било шта, само да је срећа.
И опет је играо... Лутао... Бежао.
Више никада неће бити са њом. Поноћ је. Желео би да оде до ње...
Престала је музика. Чуо је дирке и врхове немира. Своје мисли у облику изговорених израза. Тишина је зујала. У грудима је треперила. Тражећи речи, свест га је напустила...
Њихова песма је постала сахрана. Суза се скаменила, и у дијамант претворила. У њему се стварност ломила. Пролазила. Враћала се. Тако је сијала...